Svaka ziva celija zahteva specificno okruzenje koje je zasnovano na tacno definisanim koncentracijama odredjenih supstanci, ukljucujuci i jone, da bi mogla da zivi i da normalno funkcionise. To vazi i kod riba i njihovo unutrasnje okruzenje mora da sadrzi potrebni balans jonizovanih soli, alkalnost itd bez obzira na spoljasnje okruzenje.
Spoljasnje okruzenje riba moze da se razlikuje i ono kod nekih riba moze da se drasticno promeni. To se posebno odnosi na ribe koje migriraju iz slanih u slatke vode ali bez obzira na sve to ribe moraju da kontrolisu svoj unutrasnji hidro-mineralni balans.
Sve ribe mogu da se podele u cetiri grupe ili strategije regulisanja internog hidro-mineralnog balansa na osnovu nacina kako one regulisu nivo vode i ukupnu koncentraciju soli u svom organizmu odnosno nacin na koji one vrse osmotsku regulaciju.
Prva grupa je takozvana Osmoconforming grupa kod koje je karakteristicno da one u stvari nemaju osmoregulaciju. To su ribe koje iskljucivo zive u morskoj vodi gde je salinitet vode striktan a one same su prilagodjene tome i mogu da podnesu vrlo uzak opseg promene koncentracije rastvorenih soli. Njihova totalna koncentracija rastvorenih soli tecnosti tela je priblizna totalnoj koncentraciji rastvorenih soli u njihovom okruzenju odnosno vodi. Ovaj nacin osmotske regulacije ili ne regulacije je poznat kod hagfis i one spadaju u jedine kicmenjake sa tom osobinom.
Druga grupa osmotske regulacije je zastupljena kod svih pripadnika morskih riba podklase Elasmobranchii. Kao i mnogi drugi kicmenjaci i oni odrzavaju internu koncentraciju rastvorenih neorganskih soli na nivou koji je priblizan jednoj trecini koncentracije soli u morskoj vodi ali zato akumuliraju veliku koncentraciju organskih soli, prvenstveno urea i trimetilamin oksida u uobicajenom odnosu 2:1, i na taj nacin podizu totalnu internu koncentraciju soli priblizno svom spoljnom okruzenju.
Ovu koncentraciju uree one kontrolisu posebno izgradjenim mehanizmom gde je propustljivost skrznih filamenata smanjena za ureu. Pored toga posto one simuliraju totalnu internu koncentraciju rastvorenih soli kao u spoljnoj sredini smanjena je pasivna razmena vode. Isto tako je svedena na minimum i razmena jona natrijuma i hlora usled smanjene propustljivosti skrga za ove jone.
Treca grupa osmotske regulacije zastupljena je kod pripadnika morskih riba koje pripadaju klasi Actinopterygii podklasi Neopterygii Infraklasi Teleostei. Njihova totalna interna koncentracija rastvorenih soli je negde oko jedne trecine ukupno rastvorenih soli njihovog okruzenja. S obzirom da je ovde u pitanji hipoosmoza i da te ribe gube vodu putem skrga a pri tome dobijaju jednovalentne jone, pre svega natrijuma, ove ribe piju vodu da bi nadoknadili njen gubitak. One pri tome unose i veliku kolicinu soli koja mora da se ekstrakuje i vrati u slanije okruzenje. To se postize posebnim celijama (chloride cell) koje se nalaze u filamentima skrga i operkularoj kozi putem aktivnog transporta njihovih jona. U bubrezima ovih riba se odvajaju dvovalentni joni soli a bubrezi Teleostei riba ne mogu da proizode mokracu koja ima veci sadrzaj soli od koncentracije soli u krvi.
Cetvrta grupa osmotske regulacije je razvijena kod slatkovodnih riba koje pripadaju klasi Actinopterygii podklasi Neopterygii Infraklasi Teleostei ili da kazem nama poznatim akvarijuskim ljubimcima i kod slatkovodnih riba podklase Elasmobranchii. Ovde je karakteristicno da je njihova ukupna interna koncentracija soli od jedne cetvrtine do jedne trecine koncentracije soli morske vode i da su one hiperosmotske. Iz tog razloga voda stalno difuzuje u tecnost tela i ta difuzija izmedju celija je regulisana koncentracijom jonom kalcijuma (paracellular pathway) dok je prolaz u unutarsnjost samih celija regulisan holesterolom membrana celija.
Smanjenje sadrzaja vode je kontrolisano dobto razvijenim bubrezima koji su u stanju da izbace kolicinu vode za jedna dan koja je oko jedne trecine tezine same ribe. Ovim putem ribe izgube i neke soli koje su im potrebne za normalan razvoj.
Gubljenje jednovalentnih jona putem difuzije je smanjeno povecanim sadrzajem kalcijuma i lucenjem hormona (prolactin). Njihova nadoknada se vrsi putem ishrane ili putem akticnog transporta jona kroz skrge riba i ona se obavlja u obrnutom smeru od smera kod morskih riba.
Kod riba koje se nalaze u izuzetno mekanoj vodi hloridne celije na lamelama filamenta skrga su izuzetno razvijene kao i sami filamenti.
Vecina riba pripada takozvanoj stenohaline grupi a to znaci da raste i razvija se u nekom okruzenju koje ima neku relativno konstantnu koncentraciju soli i shodno tome su razvile svoju osmoregulaciju. Za razliku od njih ribe koje pripadaju grupi euryhaline (siroka tolerancija soli) imaju neke svoje specificnosti osmoregulacije. Najekstremnije su ribe grupe diadromous jer one u nekom svom periodu zivota prelaze iz jedne sredine u drugu, recimo iz mora prelaze da zive u slatkoj vodi. Takve ribe tokom svog razvoja razvijaju neku sposobnost kao sto je hipoosmoza.
Bez obzira o kom tipu osmotske regulacije i zivotne sredine se radi, ribe zahtevaju energiju za osmotsku regulaciju. S obzirom da je to vitalna funkcija u zivotu riba one moraju da odvoje deo energije za to a to znaci da u slucaju manjka energije neka druga aktivnost riba bice ostecena a tu je pre svega rast i plivanje. Ipak osmoregulacija nije neki veliki potrosac energije u ukupnoj potrosnji energije riba a ta potreosnja u mnogome zavisi od same vrste i njenog okruzenja.
Spoljasnje okruzenje riba moze da se razlikuje i ono kod nekih riba moze da se drasticno promeni. To se posebno odnosi na ribe koje migriraju iz slanih u slatke vode ali bez obzira na sve to ribe moraju da kontrolisu svoj unutrasnji hidro-mineralni balans.
Sve ribe mogu da se podele u cetiri grupe ili strategije regulisanja internog hidro-mineralnog balansa na osnovu nacina kako one regulisu nivo vode i ukupnu koncentraciju soli u svom organizmu odnosno nacin na koji one vrse osmotsku regulaciju.
Prva grupa je takozvana Osmoconforming grupa kod koje je karakteristicno da one u stvari nemaju osmoregulaciju. To su ribe koje iskljucivo zive u morskoj vodi gde je salinitet vode striktan a one same su prilagodjene tome i mogu da podnesu vrlo uzak opseg promene koncentracije rastvorenih soli. Njihova totalna koncentracija rastvorenih soli tecnosti tela je priblizna totalnoj koncentraciji rastvorenih soli u njihovom okruzenju odnosno vodi. Ovaj nacin osmotske regulacije ili ne regulacije je poznat kod hagfis i one spadaju u jedine kicmenjake sa tom osobinom.
Druga grupa osmotske regulacije je zastupljena kod svih pripadnika morskih riba podklase Elasmobranchii. Kao i mnogi drugi kicmenjaci i oni odrzavaju internu koncentraciju rastvorenih neorganskih soli na nivou koji je priblizan jednoj trecini koncentracije soli u morskoj vodi ali zato akumuliraju veliku koncentraciju organskih soli, prvenstveno urea i trimetilamin oksida u uobicajenom odnosu 2:1, i na taj nacin podizu totalnu internu koncentraciju soli priblizno svom spoljnom okruzenju.
Ovu koncentraciju uree one kontrolisu posebno izgradjenim mehanizmom gde je propustljivost skrznih filamenata smanjena za ureu. Pored toga posto one simuliraju totalnu internu koncentraciju rastvorenih soli kao u spoljnoj sredini smanjena je pasivna razmena vode. Isto tako je svedena na minimum i razmena jona natrijuma i hlora usled smanjene propustljivosti skrga za ove jone.
Treca grupa osmotske regulacije zastupljena je kod pripadnika morskih riba koje pripadaju klasi Actinopterygii podklasi Neopterygii Infraklasi Teleostei. Njihova totalna interna koncentracija rastvorenih soli je negde oko jedne trecine ukupno rastvorenih soli njihovog okruzenja. S obzirom da je ovde u pitanji hipoosmoza i da te ribe gube vodu putem skrga a pri tome dobijaju jednovalentne jone, pre svega natrijuma, ove ribe piju vodu da bi nadoknadili njen gubitak. One pri tome unose i veliku kolicinu soli koja mora da se ekstrakuje i vrati u slanije okruzenje. To se postize posebnim celijama (chloride cell) koje se nalaze u filamentima skrga i operkularoj kozi putem aktivnog transporta njihovih jona. U bubrezima ovih riba se odvajaju dvovalentni joni soli a bubrezi Teleostei riba ne mogu da proizode mokracu koja ima veci sadrzaj soli od koncentracije soli u krvi.
Cetvrta grupa osmotske regulacije je razvijena kod slatkovodnih riba koje pripadaju klasi Actinopterygii podklasi Neopterygii Infraklasi Teleostei ili da kazem nama poznatim akvarijuskim ljubimcima i kod slatkovodnih riba podklase Elasmobranchii. Ovde je karakteristicno da je njihova ukupna interna koncentracija soli od jedne cetvrtine do jedne trecine koncentracije soli morske vode i da su one hiperosmotske. Iz tog razloga voda stalno difuzuje u tecnost tela i ta difuzija izmedju celija je regulisana koncentracijom jonom kalcijuma (paracellular pathway) dok je prolaz u unutarsnjost samih celija regulisan holesterolom membrana celija.
Smanjenje sadrzaja vode je kontrolisano dobto razvijenim bubrezima koji su u stanju da izbace kolicinu vode za jedna dan koja je oko jedne trecine tezine same ribe. Ovim putem ribe izgube i neke soli koje su im potrebne za normalan razvoj.
Gubljenje jednovalentnih jona putem difuzije je smanjeno povecanim sadrzajem kalcijuma i lucenjem hormona (prolactin). Njihova nadoknada se vrsi putem ishrane ili putem akticnog transporta jona kroz skrge riba i ona se obavlja u obrnutom smeru od smera kod morskih riba.
Kod riba koje se nalaze u izuzetno mekanoj vodi hloridne celije na lamelama filamenta skrga su izuzetno razvijene kao i sami filamenti.
Vecina riba pripada takozvanoj stenohaline grupi a to znaci da raste i razvija se u nekom okruzenju koje ima neku relativno konstantnu koncentraciju soli i shodno tome su razvile svoju osmoregulaciju. Za razliku od njih ribe koje pripadaju grupi euryhaline (siroka tolerancija soli) imaju neke svoje specificnosti osmoregulacije. Najekstremnije su ribe grupe diadromous jer one u nekom svom periodu zivota prelaze iz jedne sredine u drugu, recimo iz mora prelaze da zive u slatkoj vodi. Takve ribe tokom svog razvoja razvijaju neku sposobnost kao sto je hipoosmoza.
Bez obzira o kom tipu osmotske regulacije i zivotne sredine se radi, ribe zahtevaju energiju za osmotsku regulaciju. S obzirom da je to vitalna funkcija u zivotu riba one moraju da odvoje deo energije za to a to znaci da u slucaju manjka energije neka druga aktivnost riba bice ostecena a tu je pre svega rast i plivanje. Ipak osmoregulacija nije neki veliki potrosac energije u ukupnoj potrosnji energije riba a ta potreosnja u mnogome zavisi od same vrste i njenog okruzenja.
