Kraj je moje prve nedelje u Kaliforniji.
Još dok sam pre nekoliko nedelja planirao boravak na univerzitetu u Stanfordu, prebirajući po Googlovim zemljopisnim alatima mojoj pažnji nije izmaklo veliko polje crvene boje tamo gde bi morala biti plavozelena. Malo uveličanja objasnilo mi je da se radi upravo o mestu čiju je sličicu Boban priložio uz tekst o gajenju artemije koji može da se nađe na naslovnoj strani. Jasno je dakle odatle su stizale male narandžaste lopte, vrednije od soli.
Ko se seća kraja devedesetih, a posebno one naopake 666 godine, može da nasluti kako se osećao brat moje bivše, koji me nikad pre toga nije video i na čije sam možda kurtoazno pitanje šta nam treba zavapio za tucetom konzervi SF artemie.
I tako, pošto pristigoh kući na brzinu pogledah po zemljopisu kojim mi stazama valja voziti. Bio sam uzbuđen, a i nisam od onih koji do detalja planiraju šta se radi u slobodno vreme. Udaljenost je oko 5.5 milja, i premda u ovoj dekadi neću uspeti da izučim pretvaranja iz imperijalnog u metrički sistem, siguran sam da je to dosta za dva sata videla koliko je ostalo. Tako se brže bolje nađoh napolju s nadom u vožnju po sećanju. Vrlo optimistično s obzirom na raznolikosti Amerike. Nešto kasnije dospeh do ulice Srednjopoljske koja nekako postade lepa kao Dedinje i samim tim ubrzo vrlo pusta i dosadna za višemiljno pedalanje. No ironija voli grube igre, pa Srednjopoljska odjednom postade vašar pržionica, autoradnji i sveta koji se svaljuje s bankina…Estetika Marinkove Bare ili gornjeg dela Ugrinovačke nisam mogao da se odlučim. Počeo sam da brojim avenije 8,7...3, 2, 1. Nije mnogo pomoglo, ali bar sam prešao u nekakvu industrijsku zonu, manje vibrantnu i verovatno zgodniju za neke drugačije poslove. I konačno stigoh do ulice Javorove, moje poslednje deonice, ostaje još samo da se prevezem preko autoputa i stižem u dno San Francisko zaliva. No ne da se tako lako. Uz put sretoh dva mrka šerifa što jednog svališe i ulisičiše, pa onda sva trojica tako stajaše kao da ništa ne biva i kao da svaki od nijh ima neka svoja neobavezna posla. A sve to ukraj parkinga jednog lepog dečijeg vodenog parka.
A kad stigoh i ne primetih da sam stigao. Isprva je sve ličilo na pustinju. Sunce je već propadalo i svetlost je mogla da bude kriva za crvenkasta prelivanja. Najzad shvatam da sam tamo gde sam ciljao i da narod u ovoj prostranoj zemlji s razlogom dobro planira. Jer odjednom ispada da je moje “crveno more” solana, da nema vode i da su mandali na sve strane. U slanoj pustinji, artemija možda dolazi samo kao crveni ukras ili kao tehnološki smor. Ma to je US, snađu se oni sa svim. Moraću da ispitam, možda da dopedalam ponovo.
Škljocnuh koji put, pa skrenuh ka moru.
A tamo mi ubrzo postade jasno da dan odlazi, a guske dolaze. Jato ovih divnih ptica bez odgovarajućeg saobraćajca nije umelo da se mimioiđe sa mnom na prostranom putu, pa sam probao malo da ih slikam, ali svetla ne bi dovoljno.
Godina me fascinira činjenica da nacija koja je zatrpana oružjem ne puca po svemu tome uopšte. A to bude još i čudnije kad se čuju njihove piče. U tom se pojavi čiča koji me upita:
Do you like our flying rats?
– Oh, is that how you call them?
Yes, those are Canada geese. Actually they are not Canadian any more, they get lost from their track long time ago. And now, you can see what they do!
Istina, dok sam prilazio drvenom molu, gledajući i izbegavajući gomile žutosivih tompusa po daskama, pitao sam se šta od pojavnog može iza sebe da ostaviti toliki drek bez ikakve potrebe da u to uvede neki red. A bejah, zbog ozbiljnosti radova, prvo optužio pelikane. No nisam mogao biti siguran, jer se pelikani obično potpišu ostavljajući svoja bela, ogromna pera, a ovde ih nije bilo.
U povratku počinjem duboko da sumnjam i u svoju mudrost i u svoju hrabrost. Opet nalećem na policajce koji legitimišu i trkeljišu Meksikance. I dok prolazeći jednu od sledećih raskrsnica pokušavam da racionališem viđeno, pick-up iz suprotnog pravca izlazi napola iz svoje trake. Iz njega isto tako napola, kroz prozor, ispada dopadljiva indijanolika individua nalik na osobu suprotonog pola. Nešto dovikuje meni, naprežem se da čujem reči i nastavljam da pedalam pošto sam ih razumeo: „Baby, wouldn’t you like a free ride back?” Još nisam ni završio matematički proces odmeravanja gubitka i dobiti, a već sam poželeo ponuđenu vožnju. Srednjopoljska je oživela u svetlu koje američki filmovi ne slikaju, možda samo Mad Max i ponekad Dejvid Linč. Vozio sam se Broxom danju, ovako sam ga zamišljao noću. Koja vrsta dugovečna čoveka noću vozi bicikl Bronxom? Sigurno neka koja vozi mnogo brzo!
Valja mi stići do Dedinja, mirno i dostojanstveno...Ali ovde je Dedinje samo nalik na naše, i ovo je pusto, ali je u mrklom mraku. Ovde Žuta kuća nije uopšte potrebna. Može sve da se obavi na ulici, in situ in city. Mogao bih i da žmurim, ionako skoro da ne vidim prst pred nosom. Čkiljeći nekako gađam belu liniju biciklističke staze koju razotrkrivaju tri frtalja bela Meseca. Čujem Caltrain, znam da sam blizu. Strast prema artemiji nije mi ni ovaj put naudila, a nije ni Amerika.
Još dok sam pre nekoliko nedelja planirao boravak na univerzitetu u Stanfordu, prebirajući po Googlovim zemljopisnim alatima mojoj pažnji nije izmaklo veliko polje crvene boje tamo gde bi morala biti plavozelena. Malo uveličanja objasnilo mi je da se radi upravo o mestu čiju je sličicu Boban priložio uz tekst o gajenju artemije koji može da se nađe na naslovnoj strani. Jasno je dakle odatle su stizale male narandžaste lopte, vrednije od soli.
Ko se seća kraja devedesetih, a posebno one naopake 666 godine, može da nasluti kako se osećao brat moje bivše, koji me nikad pre toga nije video i na čije sam možda kurtoazno pitanje šta nam treba zavapio za tucetom konzervi SF artemie.
I tako, pošto pristigoh kući na brzinu pogledah po zemljopisu kojim mi stazama valja voziti. Bio sam uzbuđen, a i nisam od onih koji do detalja planiraju šta se radi u slobodno vreme. Udaljenost je oko 5.5 milja, i premda u ovoj dekadi neću uspeti da izučim pretvaranja iz imperijalnog u metrički sistem, siguran sam da je to dosta za dva sata videla koliko je ostalo. Tako se brže bolje nađoh napolju s nadom u vožnju po sećanju. Vrlo optimistično s obzirom na raznolikosti Amerike. Nešto kasnije dospeh do ulice Srednjopoljske koja nekako postade lepa kao Dedinje i samim tim ubrzo vrlo pusta i dosadna za višemiljno pedalanje. No ironija voli grube igre, pa Srednjopoljska odjednom postade vašar pržionica, autoradnji i sveta koji se svaljuje s bankina…Estetika Marinkove Bare ili gornjeg dela Ugrinovačke nisam mogao da se odlučim. Počeo sam da brojim avenije 8,7...3, 2, 1. Nije mnogo pomoglo, ali bar sam prešao u nekakvu industrijsku zonu, manje vibrantnu i verovatno zgodniju za neke drugačije poslove. I konačno stigoh do ulice Javorove, moje poslednje deonice, ostaje još samo da se prevezem preko autoputa i stižem u dno San Francisko zaliva. No ne da se tako lako. Uz put sretoh dva mrka šerifa što jednog svališe i ulisičiše, pa onda sva trojica tako stajaše kao da ništa ne biva i kao da svaki od nijh ima neka svoja neobavezna posla. A sve to ukraj parkinga jednog lepog dečijeg vodenog parka.
A kad stigoh i ne primetih da sam stigao. Isprva je sve ličilo na pustinju. Sunce je već propadalo i svetlost je mogla da bude kriva za crvenkasta prelivanja. Najzad shvatam da sam tamo gde sam ciljao i da narod u ovoj prostranoj zemlji s razlogom dobro planira. Jer odjednom ispada da je moje “crveno more” solana, da nema vode i da su mandali na sve strane. U slanoj pustinji, artemija možda dolazi samo kao crveni ukras ili kao tehnološki smor. Ma to je US, snađu se oni sa svim. Moraću da ispitam, možda da dopedalam ponovo.
Škljocnuh koji put, pa skrenuh ka moru.
A tamo mi ubrzo postade jasno da dan odlazi, a guske dolaze. Jato ovih divnih ptica bez odgovarajućeg saobraćajca nije umelo da se mimioiđe sa mnom na prostranom putu, pa sam probao malo da ih slikam, ali svetla ne bi dovoljno.
Godina me fascinira činjenica da nacija koja je zatrpana oružjem ne puca po svemu tome uopšte. A to bude još i čudnije kad se čuju njihove piče. U tom se pojavi čiča koji me upita:
Do you like our flying rats?
– Oh, is that how you call them?
Yes, those are Canada geese. Actually they are not Canadian any more, they get lost from their track long time ago. And now, you can see what they do!
Istina, dok sam prilazio drvenom molu, gledajući i izbegavajući gomile žutosivih tompusa po daskama, pitao sam se šta od pojavnog može iza sebe da ostaviti toliki drek bez ikakve potrebe da u to uvede neki red. A bejah, zbog ozbiljnosti radova, prvo optužio pelikane. No nisam mogao biti siguran, jer se pelikani obično potpišu ostavljajući svoja bela, ogromna pera, a ovde ih nije bilo.
U povratku počinjem duboko da sumnjam i u svoju mudrost i u svoju hrabrost. Opet nalećem na policajce koji legitimišu i trkeljišu Meksikance. I dok prolazeći jednu od sledećih raskrsnica pokušavam da racionališem viđeno, pick-up iz suprotnog pravca izlazi napola iz svoje trake. Iz njega isto tako napola, kroz prozor, ispada dopadljiva indijanolika individua nalik na osobu suprotonog pola. Nešto dovikuje meni, naprežem se da čujem reči i nastavljam da pedalam pošto sam ih razumeo: „Baby, wouldn’t you like a free ride back?” Još nisam ni završio matematički proces odmeravanja gubitka i dobiti, a već sam poželeo ponuđenu vožnju. Srednjopoljska je oživela u svetlu koje američki filmovi ne slikaju, možda samo Mad Max i ponekad Dejvid Linč. Vozio sam se Broxom danju, ovako sam ga zamišljao noću. Koja vrsta dugovečna čoveka noću vozi bicikl Bronxom? Sigurno neka koja vozi mnogo brzo!
Valja mi stići do Dedinja, mirno i dostojanstveno...Ali ovde je Dedinje samo nalik na naše, i ovo je pusto, ali je u mrklom mraku. Ovde Žuta kuća nije uopšte potrebna. Može sve da se obavi na ulici, in situ in city. Mogao bih i da žmurim, ionako skoro da ne vidim prst pred nosom. Čkiljeći nekako gađam belu liniju biciklističke staze koju razotrkrivaju tri frtalja bela Meseca. Čujem Caltrain, znam da sam blizu. Strast prema artemiji nije mi ni ovaj put naudila, a nije ni Amerika.
